DRAGAN JAšEVSKI

 


200 NA SAT

Suviše sam star da bih pošao sa vama,

ali, ako mislite da pobedite, na smete izgubiti

                                                                  Broj 1

                                                                

          Kad sam pročitao zahteve mladih protestanata, prva misao mi je bila – pa, sve je to već viđeno i preterano politizovano. Velika greška, sačuvaj bože, k’o da ih im je sastavljao sns . Jer, upravo su ti zahtevi i upravo taj rečnik pre samo dve nedelje nagraisali na izborima. Budu li se držali ovakvih zahteva, od protesta i pokreta neće biti ništa. Ljudi na ulici, pobunjeni narod ne traži, on vrši promene. Budućnost ne postoji, ona je samo kreacija našeg uma i može se menjatii samo promenom sadašnjosti. Zahtev koji nije ispunjen sada, najverovatnije neće biti ispunjen ni kasnije..

          Po definiciji, ljudi se okupljaju da protestuju protiv nečega ili nekoga, ali za uspeh bunta je najvažnije da znaju i traže ono što oni hoće. Kao na utakmici, mi zviždimo protivničkom timu, vičemo sudija pederu, ali tamo smo prvenstveno da bismo bodrili svoj tim od kojeg očekujemo da pobedi. Kada neko nije siguran ili ne zna tačno šta hoće, sva je prilika da neće imati ni strategiju ni taktiku kako da se za nešto izbori, pa mu onda jedino preostaje da igra na sve ili ništa. “All in” jesu uzbudljive i dramatične partije koje dižu adrenalin i borbeni duh, ali u njima presudnu ulogu imaju i karte u protivnikovim rukama. Ako srpska mladež želi da nešto postigne, ona mora da igra na borbenost i istrajnost, jer to su karte koje imaju njihovi protivnici.

          Ciljevi protesta, takođe, moraju biti konkretni, kratki i jasni, da ih ceo svet razume, a nije zgoreg da budu i malo apsurdni, ekstremni i čak, bizarni. Pa ljudi, na ulici ste, niste, daleko bilo, u skupštini.

.         U nastavku ćemo dati neke naše verzije protestnih zahteva. Oni su napisani velikim slovima, a objašnjenja i moguće verzije će bit u italic formatu.

1.     Ukidanje diktature i smena političke elite na čelu sa Aleksandrom Vučićem   

VOĐA NIJE PILOT, NEMA NI VOZAČKU ili

SAMO TI VOZI MIG-a, MI ĆEMO SE VEĆ SNAĆI

2.     Fer i slobodni izbori

DOLE PARTIJSKI, HOĆEMO VEĆINSKI - izborni sistem gde se na lokalnom nivou (opština na pr.) bira konkretan čovek koji će biti poslanik u rep. skupštini. Prednost ovog sistema je što omogućuje izbor najkvalitetnijih ljudi i pruža mogućnost izbora nezavisnih kandidata. Ili

     HOĆU DA ZNAM KO JE MOJ POSLANIK, OVI SU SVI  MOJ DO MOJEGA

     3.Sloboda medija

BACI  TELEVIZOR KROZ PROZOR bukvalno, ili ga baci ispred tv kuće po slobodnom izboru

RUŽIČASTA MRLJO - suprotno od čoveka bez mrlje

     4. Departizacija (razrešenje svih stranačkih i korumpiranih funkcionera u javnim preduzećima).

     DIREKTORE NA LEČENJE U MOSKVU

     5. Decentralizacija i premeštanje političke moći na lokalni nivo.

     (KONKRETNO IME) ZA PREDSEDNIKA, DIREKTORA I SL. svaki “lokal” mora da ima svoje ljude,         

     a ako ih nema neka ih imenuje i “natera” da to budu.

     6. Promena prioriteta socijalne i ekonomske politike

     NEĆU DA ČEKAM POSAO 40 GODINA, ‘OĆU ODMA’ PENZIJU

     7. Zaštita prava i poboljšanje statusa svih radnika.

     DVESTA NA SAT – minimalna radnička satnina 200 din.

     TAJKUNA (POIMENICE) U LUDARU - od poludeo od para

     8. Zaštita životnog standarda stanovništva.

     ISTE PENZIJE ZA SVE

     9.  U potpunosti javno finansirano i svima dostupno obrazovanje i zdravstvo.

     UKIDAMO PRIVATNE UNIVERZITETE, NISU ŠVABE PAMETNIJE OD NAS - u Nemačkoj su svi     

     univerziteti državni      

     NAJPOVOLJNIJE DIPLOME NA: WWW.DIPLOMEKODTOME,

           I za kraj nekoliko poruka nelične prirode.

          Ne obazirite se na komentare matorih cinika, uključujući tu i moju malenkost. Jer, oni se brinu za vašu budućnost i vole vas, ali se neće odreći svoih sigurnih radnih mesta i stanova u vašu korist. Oni primaju penzije iz kredita koje ćete vi otplaćivati. (Opširnije o tome u narednom tekstu: MI I(LI) VI. Umesto “Sistem te laže” bolje je pevati “Sistem nas pljačka”. Jer, ko laže, taj i krade.

          Ne smarajte se preterano s’procenama kakav će biti ishod vašeg protesta. Vaša akcija govori  više od reči. Vi sada učite i odrastate i više niko nikada neće reći da ste još deca. Kada kroz 20 ili 40 godina vidite snimak ili se u priči podsetite protesta, misao da ste bili tamo će vas ispuniti ponosom i zadovoljstvom. U najgorem slučaju ćete reći – to mi je bila jedna od boljih grešaka u životu

          Mladosti Srbije, družite se i bunite se, volite se i hrabrite se, a najviše, k’o boga vas molim, najviše čuvajte jedni druge. Šta god postignete i kako god se vaš protest završi, znajte da ste vi svi već heroji i da vaše vreme tek dolazi.

         

VI I(LI) MI

 

          U ljudskom rodu ima generacija koje su, zbog niza istorijskih okolnosti na koje oni nisu utical, nesrećne ili bolje reći baksuzne. Svakako su najgore prošli rođeni u prošlom veku između dva velika svetska rata. Život su započeli u opustošenoj, napaćenoj zemlji, da bi, nedugo zatim, počeo drugi, još krvoločniji rat, koji će im obeležiti detinjstvo i mladost. Kad su stupili na životnu scenu, došla  je na red nova (nema odmora dok traje) obnova, izgradnja infrastructure, industrijalizacija i modernizacija razrušene zemlje. Bilo je to vreme udarništva u kojem su svi ljudski i finansijski resursi  trošeni na nove investicije i projekte, pa je i posla bilo na pretek. Njihovi stari nisu mogli čudom da se načude zašto hrle u gradove gde nemaju nikog svog i gde nema šta da se jede. Ne odvajajte se od zemlje, govorili su im, komunisti će sve uništiti. Nisu ih slušali. Glavne vaspitne mere tog vremena su bile kritika i samokritika, mada je bilo i produženih boravaka na otocima. Radilo se puno za male ili nikakve pare, sve što je vredelo išlo je u izvoz, osnovne namirnice su se delile “na tačkice”, a na odmor se išlo ukoliko je bilo para u sindikalnoj kasi.

          Napredak i boljitak uvek idu puževim korakom.

          Tek tridesetak godina kasnije postaju vidljivi i opipljivi rezultati tog rada, baš u vreme kad na životnu pozornicu stupaju rođeni pedeset i neke. Sedamdesetih i osamdesetih se stvarno živelo mnogo dobro, ma bilo je do jaja, rećiće oni, bez da naglase da su oni zapravo samo bili tu kad su se ubirali plodovi rada posleratne generacije. Do posla u struci se dolazilo relativno lako, a ako ga nije bilo, radno mesto se “pravilo”. Dobijali smo stanove na korišćenje, a potom smo ih “otkupili” za cenu bioskopske ulaznice. Nije se pitalo hoćemo li na odmor, pitalo se samo gde ćemo. Naši stari su kritikovali sveopšti sebičluk i želju da se do svega dođe brzo i lako i ,koliko god i kad god su mogli, insistirali su na štednji i skromnosti. Nismo ih slušali. Jedina teškoća nam je bilo školovanje koje nam se ogadilo, jer se baziralo na ponižavanju i uterivanju straha, ali je obrazovanje bilo garancija da ćemo se zaposliti i tako steći ekonomsku sigurnost. Na posao se onda išlo pevušeći: ”Ne može nam niko ništa…”

          Onda su došle devedesete, raspad zemlje, ratovi, izbeglice i sunovrat. Inflacija, nesposobna vlast i ekonomska blokada su uništili fondove i banke, preduzeća su privatizovana da bi propala, zavladali su mrak, mafija i nerad. Završilo se gubitkom Kosova i NATO bombardovanjem. Vrlo rado bismo te nesrećne godine zaboravili i stavili u neki špajz sećanja, sa nalepnicom bilo ne ponovilo se, ali su one važne za ovu priču, jer ste se tada vi rodili. Naravno, niste vi birali ni vreme, ni istorijske okolnosti u kojima ćete započeti život. Tako vam se zalomilo. U svakom slučaju, ne očekujte od mene da razumem vašu generaciju, niti se od vas očekuje da vi razumete moju. Premalo poznajemo jedni druge i da stvar bude gora - između nas je užasna barijera. Mi smo generacija nagrađenih, a vas je zapalo da plaćate cenu.

          Sreća je što nekima od vas ništa ne mora da se objašnjava – sve ste sami naučili iz knjiga o Hariju Poteru. Literarni junak vaše generacije, kao i vi, živi u zemlji u kojoj je vlast korumpirana i bezobzirna, imaju samo jednu banku, koja slaže, ali ne zajmi pare, jedini list je “Dnevni Prorok” koji objavljuje samo vladina saopštenja, nema ekonomskog rasta, nema populacionog rasta, nema inflacije i malo ko se u tu zemlju doseljava. Jedina uspešna privredna grana je proizvodnja metli, ali to ima mali uticaj na ukupni privredni rast. To je zemlja u kojoj se ništa ne događa i ni za koga tu nema boljitka i u takvoj je zemlji veoma lako izmanipulisati glasčku mašinu. Ama, pljunuta Srbija.  

          Moram da primetim i to, da među vama ima i onih koji su odrasli u atmosferi konstantnog odobravanja, hrabrenja i hvale roditelja čija je želja bila da vam razviju samopouzdanje i veru u sebe, bez obzira na takođe važno samopoštovanje i samodisciplinu. Ako su vas vaspitavali da ste izuzetni i specijalni, neće vam lako pasti činjenica da su ljudi većinom obični i međusobno slični. Oni koji misle da su centar svemira neće se nikada razviti u potpunosti, jer, neće biti u stanju da spoznaju svoje slabosti i limite, ali ni svoju snagu i kvalitete. Rezultat njihovih nerealnih očekivanja i šoka  od sudara sa stvarnim svetom će biti zbunjenost, konfuzija i sumnja u sebe. Jer, stvarni svet zna da bude gadan. Pitajte Hrista. Njegovu priču o izdaji, brutalnosti, smrti, osećanju krivice, političkom skandalu i zlu među ljudima slušamo svake godine. Ponavljaju nam je jer smo mnogo zaboravni.

          No, nevezano za vaše lično obrazovanje, vaspitanje i karkterne osobine, vi ste kao generacija pred teškim izazovima. Mnogi od vas neće ni u četrdesetoj imati finansijsku sigurnost niti svoj krov nad glavom. Nisu to nikakva nasledna prava, ali je realno i legitimno da vi od svoje vlade očekujete i zahtevate da vam stvori uslove da se zaposlite i da živite od svog rada. Vaša akcija očigledno pokazuje da vi to od ove vlade ne tražite niti očekujete. Vi nju hoćete da rušite, jer to nije vlada vaše generacije, njih su izabrali vaši matorci. Na to će vam vaši stari reći, ne svaljujte krivicu na nas, nije ni nama lako, nas je stigla kletva dabogda imao pa nemao, zar vam nije dovoljno što vam mi stalno govorimo da vas volimo, da bismo za vas sve učinili i da se brinemo za vašu budućnost.

          Nemojte da nas slušate.

          Jer, da vas volimo i mislimo na vašu dobrobit, mi bismo vam se pridružili u vašem protestu, zar ne? Mi smo ti koji treba da dignu glas da se povećaju radničke plate, da se zaštiti srpski seljak od nelojalne konkurencije iz uvoza, da se domaćim privrednicima daju stimulacije za otvaranje novih radnih mesta , da se zaustavi odliv školovanih Srba koji odlaze trbuhom za kruhom.., ali mi ništa od toga ne radimo. Umesto da se pobunimo, mi svojim nečinjenjem dopuštamo ovoj vlasti da se razmeće izbornim rezultatima i dajemo im legitimitet za dalji sunovrat Srbije u dužničko ropstvo. Mi ćemo dići svoj glas i pobuniti se samo ako nam dirnete u naše penzije

       Nije nikakvo opravdanje ako neki od nas kaže – šta hoćete od mene, ja nisam glasao za njih.               

         Nemi posmatrači su takođe saučesnici.           

 

 

VEĆ VIĐENO II

SRPSKI IZBORI

 

          Čestitke najnovijem srpskom predsedniku. Desilo se ono što su svi predviđali. Za njega je glasalo 30 od 100 upisanih birača. Dobio bi i više da se nisu kandidovala poznata istrošena politička smetala. Valjda će ih Vučićeva metla konačno naučiti pameti.

          Ostale su nejasne dve stvari.

          Prvo, zašto se Vučić uopšte kandidovao kad je svečano obećao da mu tako nešto ne pada na pamet?

          Odgovore na to pitanje možemo samo da nagađamo.

          Možda je to deo šireg plana po kome će on, bez obzira na kojoj je poziciji, ostatak svojih političkih dana i noći utrošiti na kreiranje uslova i propisa kojima će obezbeđivati svoju nesmenljivost. A možda i zbog toga što je procenjeno da T. Nikolić može da izgubi izbore, a ako ih i dobije, da će svojom pojavom i ponašanjem diskreditovati celu stranku sa sve Vučićem na čelu? Ili mu možda lična sujeta nije dopustila da se u Srbiji igra neka politička utakmica , a da on nije u prvom timu tj.planu. A može biti i da je to učinio po nagovoru svog mudrog savetnika Mila, od kojeg se vala ima šta naučiti (nadimak Britva se ne stiče deljenjem milostinje). Više se niko ne seća od kada je Đukanović dža predsednik, dža premijer Crne Gore, stoji pravo kano klisurina, vlada neprikosnoveno, sve državne konce drži u rukama, a brat mu odrađuje poslovni deo. Crna Gora je takoreći mali porodični biznis. Pa kad mogu Đukanovići, što ne bi mogli i Vučići?

          Poslednja, najmanje moguća opcija je da je Vučić shvatio da ne ume da upravlja državom. Za pet godina apsolutističke vladavine, ništa mu nije uspelo: gura zemlju u dužničko ropstvo, jer strani krediti čuvaju socijalni mir i kupuj stranaulaganja”, ekonomija stagnira, nezaposlenost je velika, a on jednako krivi opoziciju za sve svoje neuspehe, što  je neozbiljno i diletantski. Samo su neodgovornoj i nezreloj osobi uvek i za sve krivi drugi. Ako mu je verovati i ako je principijelan, uskoro će mu za sve biti kriva nesposobna vlada.

          Drugo, ko su ljudi koji podržavaju i glasaju za Vučića?

          Ako izuzmemo botove i urednike tabloida i tv kuća, neverovatno je koliko se malo medijskog prostora daje tim običnim ljudime koji su impresivna trećina biračkog tela. Oni su, pokazalo se, nepobediva, a opet, nevidljiva, nečujna masa, koja se pod Vučićem oseća sigurno i zaštićeno. Jedino se zna gde žive – u gradovima i regijama gde su kriza i beda najveće. Žive tamo gde niko ne protestuje zbog izbornih rezultata.

          Ti samoorganizovani postizborni protesti mladih, koji inače po ceo dan hodaju pognute glave zagledani u ekran voljenog telefona, su malo refleksija već viđenog u Americi, a malo i rezultat neupućenosti omladine da posle j...a nema kajanja. Njihovo zviždanje i uzvikivanje parola i uvreda na ulici je samo upozorenje novoizabranom predsedniku da će i ubuduće moći da se pojavljuje u  javnosti samo okružen partijskim i policijskim obezbeđenjem i razdraganim i nasmejanim penzionerima. Na mladima svet ostaje, ali su oni u Srbiji u manjini, bez para i bez budućnosti. Nemaju artikulisane zahteve, a zajednička im je samo gadljivost na Vučića koju je sam izazvao svojom prekomernom medijskom sveprisutnošću. Protest je rezultat i vladine neuspele ili, bolje rečeno, nepostojeće ekonomske politike, pa su mladi na ulici jer su zaludni i to nije njihova krivica. Do sada vlast nije reagovala, uverena da će se događanje mladosti ugasiti samo od sebe.

          Nije reagovala ni opozicija u strahu da i oni ne budu izviždani. Svesni su i postiđeni što je akcija mladih Srba jača od svih njihovih reči u predizbornoj kampanji.

           Prema očekivanjima, opozicija je doživela još jedan izborni fijasko. Za njihove je kandidate glasalo 24 od upisanih 100 birača. Nemaju razlog za bunt protiv neregularnosti glasanja, ali im smeta način na koji je vođena i medijski praćena kampanja. Kratko je trajala i nisu, kažu, bili dovoljno zastupljeni u medijima.. Podsećanja radi, trebalo je da znaju da će biti zastupljeni onoliko koliko materijala za pisanje daju medijima. Tramp nije dao ni jedan intervju tokom svoje promocije, ali su o njemu najviše pisali, najčešće u neafirmativnom kontekstu. Svaki napad novinarskog isstablišmenta mu je donosio nove glasove. Naši su se opozicionari trošili na demantije i dokazivanja da protivnik laže, umesto da napadaju, a, u politici, kao i u svakoj drugoj takmičarskoj delatnosti, napad je najbolja odbrana.

          Objektivno jesu bili uskraćeni za dužinu kampanje. Njihov protivnik je u permanentnoj kampanji evo već 5 godina, a njihova je trajala jedva dva meseca, sa izuzetkom S. Jankovića koji je bio nešto više zastupljen u medijima, naročito u tabloidima koji ne izveštavaju, već misle za svoje čitaoce. Ali, narod kaže – ko ume nađe način, ko ne ume, traži opravdanja.

          Opozicioni prvaci su zagledani u sebe i prošlost i pokazuju da nisu zainteresovani za sadašnjost i istinu. Postaju nemi posmatrači bez ideje, bez žara i borbenosti, a narod to prepoznaje. Nije dovoljno samo reći da sadašnji vlastodršci nikada u životu nisu ništa (u)radili, stvorili ili sproveli u delo. Mora se dokazati njihova nekompetentnost. Umesto što se bavi helikopterima, Savamalama i žutim patkama, opozicija mora da formira tim stručnjaka koji će se baviti najvažnijim državnim aktom, a to je godišnji budžet. Ako kažete da se Vučić frlja nekakvim ciframa, mora se dokazati da su one nepravilne i nerealne. Računovodstvena (ne)namerna grška se uvek može dokazati i iskoristiti u političke svrhe. Jer, za muljanje i krađu iz budžeta niko ne krivi računovođu, već političare na vlasti.

          Dalje, srpskoj opoziciji trebaju glasači koji će biti dovoljno besni ili uplašeni da uopšte izađu na glasanje, a potom, ako izađu, da glasaju za njih. Desnica i konzervativci pobeđuju zahvaljujući disciplini svojih birača koji uvek glasaju.

          Svi koji su za Vučića su izašli i glasali.

          Utešno je što su za kandidate opozicije glasali ljudi koji misle, ali za pobedu na izborima je potrebno obezbediti većinu, a naša nas tužna istorija uči da srpski narod ne veruje intelektualcima, finim i uglancanim promoterima progresa i pravne države. Srbin voli da se zna gazda kojeg, na našu žalost i nesreću, po pravilu smenjuju ulica, pijani oficiri, sekira ili metak.

          Najveći broj birača, 46 od 100 upisanih uopšte nisu glasali. Oni su ubedljivi pobednici ovih izbora. Neki su se svesno opredelili da budu nemi posmatrači, zgađeni toksičnošću kampanje ispunjene atmosferom straha i neizvesnosti, neki iz straha da će ih to učinilo saučesnicima u nečemu što ne razumeju i ne mogu da kontrolišu, a najviše njih iz uverenja da se u Srbiji ništa neće promeniti, koga god izabrali. Srpski narod je prošao je još jedan ozbiljan ( ne kafanski)  test gde je morao da odgovori na pitanje – šta hoćeš i kako ti vidiš sebe? I narod je svoje rek'o. Iskazao je svoj zastrašujući i bezočni skepticizam. Narod je ostao bez daha i duha. Postali smo nacija nemoćnih da nešto učine ili promene. Živimo nepodnošljivi status quo u kojem dominira samo želja da se „ovo” već jednom završi. Ovi izbori, godine pred nama, ova mučna neizvesnost, lagano propadanje, ovaj mesec, ovaj dan, ova noć, ovaj život. Poniženi, pasivizirani, marginalizovani, potcenjeni i prezreni, a heroja i spasitelja ni od korova. Opravdano su odsutni, jer mi ne verujemo u njihovo postojanje, jer mi više niušta ne verujemo. Hrabrost i optimizam su zamenili nesigurnost, povlačenje u sebe, predrasude i konzervativizam. Nema obećenja ni promene koja nas može pomeriti sa mrtve tačke. Tu smo i nema nam mrdanja. Dobro je, samo da ne bude gore, tešimo se, u jalovoj nadi da će se nešto možda promeniti samo od sebe. Zaboravljamo da u sistemu gde je lični interes dominantni motiv, jedino je sigurno da će se jaz između bogatih i siromašnih još više produbiti i udaljiti nas od ideja jednakosti i narodnog i univerzalnog dobra koje smo gajili u vreme kad smo bili izjednačeni u siromaštvu, ali prepuni ideja i volje za životom i u stalnoj potrazi za nekom novom kreativnom avanturom.

          A možda su nezainteresovanost i otupelost prirodne reakcije na zamornu kompleksnost modernog života, gde zdravi, normalni ljudi svesno biraju slepilo i glupost. (DŽ. Delij)

          Možda, ama neka mi neko kaže zašto je politika jedina životna delatnost gde prolaze amateri i diletanti bez znanja i iskustva. Da li biste pre seli u avion kojim upravlja predsednik vlade koji o pilotiranju ne zna ništa ili u onaj kojim upravljaju dva školovana, iskusna pilota koji se prepiru oko najbolje i najbezbednije putanje?

 

 

SREĆA U NESREĆI

          

           U nekrologu o Leonardu Koenu (vidi: Sincerely L. Cohen) opisali smo život i delo genija koji strastveno prati svoju zvezdu i neumorno, čitavog života, radi ono što najbolje zna i ume. Svakako najkontraverzniji deo te priče je teza da je on zapravo bio srećan čovek? Mnogi se neće složiti sa tom idejom, pa sam rešio da napišem koju o sreći, odn. o onome što nas čini srećnim.

          Jedno istraživanje na Kenterberi Univerzitetu je pokazalo na velikom uzorku da ljude najviše usrećuju ljubav i seks. Na drugom mestu su druženje i zabava u sadejstvu sa alkoholom, a na visokom trećem su davanje, dobročinstvo i uopšte činjenje dobrih dela. Ako do sada niste sami naučili ili iskusili ljubav i sex – ne očekujte ni od mene da vam o tome pričam, o alkoholu ćemo drugom pilikom, a ovde ćemo se pozabaviti davanjem kao izvorom sreće.

          Počećemo sa malim testom: prvo, zamislite koliko bi bili srećni da vam neko da 500 ili 2000 din. zatim zamislite šta bi sebi kupili za 500 ili 2000 din. i koliko bi vas to usrećilo i na kraju, zamislite koliko bi vas usrećilo da taj novac date nekom dugom. Kroz odgovore na ovaj test se zapravo pitamo da li nam je važnije da imamo ili da budemo srećni i na to pitanje, svako mora da odgovori za sebe. Šta ste vi zaključili?

          Ne treba da vas čudi ako ste odmah pomislili da između 500 i 2000 din. nema neke velike razlike. To je efekat tzv. paradoksa sreće ili „Isterin paradoksa“ – ime je dobio po ekonomisti Ričardu Isterinu koji je početkom sedamdesetih izveo zaključak da posedovanje veće količine novca ne znači automatski i više sreće. Po ovoj teoriji (za koju je bilo mnogo mišljennja i za i protiv) okolnost da su pojedinci bogatiji ne podiže nivo sreće određene populacije ili nacije u celini. On tvrdi da je mnogo važnije kako i na šta/koga trošite novac, nego koliko imate. Sledstveno tome, više će vas usrećiti da drugome date 500, nego da na sebe potrošite 2000 dinara. Paradoksalno je i to da je Danska, inače zemlja u kojoj, prema merilima UN zvanim “Svetska sreća”, žive najsrećniji ljudi na svetu, takođe prva i po broju samoubistava.

          Protivnici ove teorije tvrde da je uvek bolje imati više, jer vam to omogućuje i da date više. U svakom slučaju, dalja istraživanja su naučno dokazala da se prilikom davanja oslobađa hormon oksitocin, poznat inače i pod imenom „hormon ljubavi“, koji se oslobađa tokom seksa, dojenja, porođaja i sl. i daje nam osećaje ljubavi, lojalnosti, požude, poverenja i druge osećaje koje svi sebi želimo i zbog kojih se osećamo bolje. Znači, oni koji će odvojiti od sopstvenih usta da daju drugome  su na putu sreće.

          Davanje je isto tako i ljudska dužnost, jer smo svi mi pripadnici iste vrste.

          Naravno, verovatno ste odmah postavili i večno pitanje - kako da dajem kad nemam dovoljno ni za sebe, ili kako će me davanje usrećiti, kad ću zbog toga biti još siromašniji? U prilog tome govore i podatci Eurostata po kojima je Srbija, sa 2591 evra prihoda po stanovniku, na evropskom dnu, sa 37% stanovništva na pragu siromaštva. Istovremeno, Srbija je evropski rekorder po razlikama u primanjima između 20% najbolje i 20% najlošije plaćenih građana. Bogatijih 20% prima 9 puta više od najsiromašnijih 20%?! Nejednakosti u raspodeli u državama članicama EU su skoro upola manje nego u Srbiji. Tamo, u proseku, 20 % populacije sa najvišim prihodima prima 5,2 puta više prihoda od najnižih 20 %.

           Slažem se sa konstatacijom da je ekonomska situacija teška, velika je nezaposlenost i što je najgore, vlast se bavi nekakvim cepidlačenjem umesto da krene sa istinskim, teškim, važnim reformama za stvaranje poslovnog ambijenta u kojem će biti više posla. S’druge strane, građani su, u nervoznom išekivanju da neko nešto preduzme i da se nešto promeni nabolje - paralisani, preplašeni i zanemeli. Na svu sreću, većina Srba još uvek ne zna šta su istinska beda, bezizlaz, glad i beskućništvo, jer se socijalni mir i životni minimum kupuju penzijama koje se obezbeđuju kreditima iz inostranstva.

          Oni koji misle da nemaju dovoljno ni za sebe, takvim stavom zatvaraju sva vrata davanju i dobročinstvu i sve što imaju trošiće za zadovoljenje svojih potreba ili svog ega. Pri tome će mantru da je u Srbiji toliko loše, da gore biti ne može i da jedva sastavljaju kraj sa krajem jednako ponavljati i oni koji imaju i oni koji nemaju. Za neke je, na žalost, neimaština gorka realnost, ali šta sa onima koji imaju solidna primanja, nekoliko nekretnina i voze dobra auta? Kako to da i oni neprestano tvrde da nemaju i da ne mogu da udele siromašnima?

          Neki od onih koji primaju najviše i imaju najviše, su često bez prebijene pare. To zvuči apsurdno, ali to je istina. Oni besomučno troše, impulsivno kupuju stvari koje im ne trebaju jer su ih “našli jeftino”, jer neko drugi to ima, jer je kupovina nečega u trendu ili naprosto misle da će ih okolina više ceniti, ako imaju više da pokažu ili da “ostave deci”. Duguju za komunalije, duguju rođacima, bankama i prijateljima, ali za skupo putovanje, novi auto, cipele, šminku i štatijaznam mora da se ima. Oni ne postavljaju pitanje da li im nešto treba i da li to sebi mogu da priušte, već samo misle da to nešto moraju da imaju. Odmah. Nesposobni su da kontrolišu trošenje novca jer novac zapravo kontroliše njih. Novac je gospodar i izvor njihovih želja, umesto da im služi za zadovoljenje potreba. Ne fokusiraju se na ono što imaju – jedino im je važno ono što nemaju. Zbog toga nikada nemaju dovoljno ni za sebe, a još manje za druge.

          Rezultat trošenje bez cilja i smisla je besciljan i besmislen život. To je život bez sreće.

        Srećni su sposobni, umni, izdržljivi ljudi koji ne zavise od novca koji zarađuju niti od stvari koje poseduju. Oni sebe motivišu i idu kroz život misleći o tome koliko i kome mogu da daju. Pri tome, oni znaju da, ukoliko im je nešto trenutno nedostupno, ne znači da će tako bitii i ubuduće. Ti su ljudi svesni da se ciljevi i vizije za sebe i druge ostvaruju samo svakodnevnim, mukotrpnim radom i večnom borbom protiv loših i pogrešnih navika. Pomažući drugima oni zapravo uvek pomažu razvijanju svojih potencijala.

          Imati i moći više od drugih je privilegija, a davati siromašnijima i slabijima je zahvalnost za ono što imamo.

          Okušajte svoju sreću, ako vam se za to ukaže prilika. Dajte i neka vam se stostruko vrati.

VEĆ VIĐENO I

           P O P U L I Z A M

 

Hvalisanje je početak sramote

                                     Nar. poslovica

 

          Moderna politika je postala dozlaboga predvidiva marketinška igra. Unajmljena kuća, koja uz pomoć fejsbuka, tvitera, onlajn kupovina, anketa  i ostalih modernih sredstava mediokritetske zabave, proučava i profiliše glasače, kaže političaru šta, kada i gde da odrecituje i eto njemu taman toliko glasova koliko mu treba za pobedu. Lideri su postali brendovi, hrabrost je smenila knjiška opreznost, a u opštoj konfuziji, demokratija se meša sa populizmom, a znanje i sposobnost sa popularnošću.

Tradicionalni, obični političari, u zemljama gde su populisti na vlasti, su u panici. Osećaju da su uplašeni i nesigurni, a ne znaju odakle preti opasnost, pa se povlače u tišinu političkog, medijskog i kulturnog izgnanstva, jer kad se bauk populizma uvuče u svaku društvenu poru  stvara se atmosvera sveopšte izgubljenosti i beznađa.

          Nećemo se ovde baviti definicijom populizma, jer je to jedna od onih stvari i pojava koje, poput recimo pornografije, pokvarenjaštva ili loše literature, ne možeš da definišeš, ali ih prepoznaješ čim ih vidiš. Pojam populista se mnogo češće koristi kao pogrdan naziv za političara demagoga koji, radi sticanja lične popularnosti, obećava narodu da će ga zaštititi od korumpirane bande. Ta banda su obično intelektualna  ili finansijska elita, lopovi, izdajnici, strani špijuni i plaćenici, pripadnici druge partije ili naprosto svi “oni” drugi.

          Ipak, da bismo znali o čemu ovde pričamo, citiraću (po sećanju) jedan izuzetan opis populističkog vođe, a vi pogađajte o kome se radi.

          Dakle populista: … ima malo znanja, ali izuzetnu samouverenost; nespreman je da sasluša i koristi tuđa znanja i iskustva; optimista je i kada za optimizam nema mesta; ima slabu moć predviđanja i zatrčava se na prvu loptu; u željama je maksimalist i samo ga porazi teraju na povlačenje, prizivanje razuma i kapitulaciju; ukupnu društvenu stvarnost gleda kroz jednu prizmu (patrioti, lopovi i sl.); neprosvećen je i uporan u svojim zamislima, zabludama i propasti; zaslužuje poštovanje zbog svoje borbenosti, ali je idealan suparnik onima koji jednako žele borbu, jer im na kraju omogućuje pobedu i zasluge; postupa nepromišljeno, afektivno, samovoljno, osvetnički, agresivno i bahato; ne može da sarađuje, već samo da komanduje, pa su mu poslušni važniji od sposobnih; koban je po svoju okolinu i mora da ode, ali se neće pomeriti bez sile; on je jednosmeran mislilac, oportunista i kolebljivac; postupci su mu neočekivani; ravnodušan je prema svojoj sudbini i budućnosti i nesposoban da se duboko zagleda u sebe i utvrdi dubinu svog životnog poraza i stranputice svoga bivstvovanja…

          Na koga ste vi pomislili?

          To je bio profil, portret Slobe Miloševića, kako ga je video Dobrica Ćosić.

          Usudiću se da ovom briljantnom opisu dodam nekoliko stvari karakterističnih za najnoviju zvezdu populističkog neba D. Trampa. Ni on, kao ni populisti u drugim zemljama, nije miljenik ozbiljnih, uglednih medija, ne daje im intervjue i ne dopušta njihovim novinarima da mu postavljaju pitanja na pres konferencijama, ali ovi ne prestaju da pišu o njemu, jer im Tramp svojim postupcima, izjavama i tvitevima daje toliko materijala, da jednostavno ne mogu da odole. Nedavno se i konzervativni “Volstrit Žurnal” pridružio “NJujork Tajmsu” i “Vašington Postu” koji  još od vremena predizborne kampanje ukazuju na sva predsednikova preterivanja, izmišljotine, optuživanje bez dokaza, falsifikate i ostale neutemeljene izjave i upozoravaju javnost da se zapravo radi o lažnom predsedniku, o nekome ko samo glumi tu ulogu. Njegovo obraćanje javnosti putem besomučnog tvitovanja se objašnjava opsesivnom potrebom da svom položaju da legitimitet, kao i urođenim instinktom da se ide u bespoštedni rat sa bilo kojom pretnjom, stvarnom ili umišljenom. Nije dovoljno pobediti oponente i drugačije, njih treba zatrti, da ih nema.

          Dakle populista još i: sve i svakoga prvo stavlja u ram (“framing effect”) sa određenom etiketom poput lažovi, lopovi i sl. da bi ih onda, sa nekakvim ili bez ikakvih dokaza, optužio za nešto sa čim oni nemaju blage veze; tako skreće, makar i privremeno, pažnju sa sebe stavljanjem oponenta u poziciju da se brani ; ako je i kada je uhvaćen u laži, on kreće u novi napad sa novom laži da bi se prethodna laž zaboravila; on je provokativan, nestabilan i neodrediv; svojim akcijama najviše šteti onima kojima je obećao najviše pomoći; njegova biografija je prazna ako se ne računaju propali pokušaji i promašaji; nikada se ne izvinjava zbog reči i dela u svom ranijem životu; galami toliko da od njega ne možemo da čujemo sopstvene misli; za njega su činjenice nevažne, bitno je šta on veruje; bestidno se hvali i puva na sva usta, uvek i svuda.

          Da ne zaboravim – populistički likovi često imaju (baby face) dečje lice, pa izgledaju mlađi nego što stvarno jesu.

          Za populiste, politika je više od političke igre. Oni sebe ne vide kao predstavnike partije na vlasti koji obavljaju određene državne funkcije. Ne. Oni misle i hoće da budu apsolutni vladari koji u svojim rukama, pored izvršne, imaju i zakonodavnu vlast, sudije i tužioce i upravu i policiju i medije i zdravstvo, ekonomiju i kulturu, rečju sve, jer oni znaju sve i mogu sve. Radi ostvarenja tog cilja oni će suspendovati ili umanjiti uticaj i značaj svih institucija sistema koje su tu da bi sprečile bilo čiju absolutnu vlast. Mnogo tekstova ranije sam upozoravao da ovu srpsku vladajuću garnituru protivnici nisu shvatili dovoljno ozbiljno i da će to učiniti tek kad vrag odnese šalu. Prizvaće se valjda pameti kad novi predsednik Srbije za predsednika vlade predloži Vulina, svoj brata ili komšiju sa sprata, mada ja tipujem na nekog dokazanog  “stručnjaka” iz dijaspore, kako su to nedavno uradili Hrvati. Ko god bio, skidam mu kapu ako sastavi šest meseci.

          Jedini protivotrov za populizam je vođa sa vizijom, autsajder koji nije povezan sa postojećim istablišmentom. On(a) mora prvo da dokaže biračima da je bolja alternativa, da ponudi ekonomsku sigurnost, nacionalnu bezbednost i da narodu vrati poljuljanu veru i ponos. Potom taj vođa mora da ima jednostavne inspirativne ideje koje će u narodu probuditi ono što je u njemu najbolje i najjače, a to je želja za boljim društvom u kojem vladaju ferplej, pravda, saosećajnost i humanost. Narod će poći za vođom koji svakom građaninu ponaosob odgovori na pitanje gde sam ja u toj priči. Kada (ako) se takav lik pojavi, skupiće se i dovoljna masa nezadovljnih građana koja će populiste da otera sa vlasti.     Ponavljam se, ali neka, treba zapamtiti – populisti ne vole da predaju vlast milom.

         

 

SINCERELY, L. COHEN 1934 – 2016

 

Here is to those who forgive what you’ve done

and to the fewer who don’t even care

 

          Na promociji svog poslednjeg albuma “Želite Mračnije“, održanoj 13-og oktobra 2016-e, Leonard Koen je pričao o planovima za sledeći album, o novim pesmama i šalio se da će živeti beskonačno. Izgledao je umorno i teško je disao. Umro je dvadeset četri dana kasnije u svojoj fotelji, sa beležnicom i olovkom u rukama. Smrt ga je prekinula u radu. Porodica je, po Koenovom nalogu, saopštila vest o njegovoj smrti tek nakon što je sahranjen, pa su izostali medijska histerija, telegrami saučešća i redovni pogrebni kič. Jedino se nije mogao izbeći šok zbog saznanja da ga više nema. Ljudi  iskreno veruju da će oni koje vole uvek biti tu, pored njih. Voljeni nemaju pravo da umru.

          Naravno, Koena nisu voleli svi. Pratio ga je imidž turobnog hroničara depresivne svakodnevice i ljubavi osuđenih na lagano umiranje i propast. Pok. Momo Kapor je birao ljude s’kojima će se ubuduće družiti tako što im je, kad bi mu prvi put došli u posetu, puštao Koena. Ko ga je gotivio, imao je prolaz i kod Mome. Ja sam prošao ovaj bravurozni test sedamdeset i neke kod prijatelja koji mi je samo rekao - slušaj ovo i pustio album “Pesme iz sobe”. Momentalno me ščepalo za gušu i ne pušta, evo više od 40 godina. I što baš mene, kad ne volim poeziju, jer sam gadljiv na njene borbene pokliče i izveštačeni patos, koji se obavezno završavaju sa ružnim kuku i lele. Povrh toga, mislim da na ovom svetu ima mnogo više pesnika (obavezan šešir ili dugačak šal, a može i oba), nego li onih koji čitaju poeziju. Pa, u čemu je onda Koenova tajna, kako čovek skromnih glasovnih mogućnosti i sa jednostavnom muzikom od “tri akorda” na gitari uspeva da opčini milione? I tako pola veka.

          Tajna je u čoveku.Tajna je u njegovom obraćanju drugim ljudima.

          Romanopisci, pesnici, esejisti, filosofi.., literate svih fela i vrsta se u svojim pisanijima trude da dodirnu naša srca ili naš duh, naše misli ili naše emocije, ali samo malom broju stvaralaca uspeva da kod čitaoca sve to dotaknu. Koen je bio jedan od njih. On se istovremeno obraća i našim dušama i našem mišljenju i vodi nas na spiritualno putovanje na kojem smo večito u strahu od naših vernih ljubavi i sudija, hrabrosti i tuge i bez nade da sačuvamo naše tajne, naš gnev od vina i naša vojevanja do kraja noći. Čovek Koen nam kaže da nema ljubavi bez drugarstva, ni lepote bez molitve, nema panike bez samoće, ni srca bez milosti, nema utehe bez pesme, ni darežljivosti bez skromnosti, nema sreće bez praštanja, ni života bez smrti. Drugi su se trudili da pronađu potvrdu autentičnosti i relevantnosti u njegovim stihovima, ali on sam nikada nije objašnjavao o čemu i za koga peva. Možda je bio u pravu Bob Dilan kada je rekao da su Koenove pesme kao molitve. Kažem možda, jer Koen nije bio religiozan, a poslednjih dvadesetak godina života je praktikovao budizam (proveo je pet godina u budističkom manastiru) i meditaciju.

          Za mene, njegove pesme su bile svojevrsna uputstva za preživljavanje. Uz njega je sve bilo nekako lakše, opuštenije i manje važno. Najbolje mi je legla njegova poruka da ni sebe ni svoj život ne uzimam preterano ozbiljno i povrh svega, da ne budem tako strog prema samom sebi. Jer, za kazne, kajanje i grižnje savesti pobrinuće se drugi, a mi treba da budemo dobri prema samima sebi.

          Može zvučiti paradoksalno, ali, iako je celog života pisao o patnji, unutrašnjoj borbi, demonima, mraku depresije i problemima bezizlaznosti i besmisla, Koen je unekoliko bio i veoma srećan čovek. Još kao tinejdžer je odlučio da bude pesnik i nikada u životu nije, poput većine smrtnika, trošio vreme ni energiju na pitanja ko sam, šta sam i šta želim da budem. Radio je uspešno ono što voli, svestan da se pisanje nikada ne završava i da uvek može bolje. Ustajao je rano i svakog jutra  pisao po četri sata. Imao je vremena i strpljena da pesma sačeka dok svaka strofa, stih i reč ne nađu svoje pravo mesto. Za svaku pesmu je imao po dvadesetak napisanih strofa, a u konačnoj selekciji bi ostale tri ili četri. Rekordnih 84 strofa je imala prva verzija legendarne pesme “Aleluja”, da bi u konačnu verziju ušle samo četri, a kasnije je, na nagovor svog prijatelja, ubacio još dve.

          Kao i većina istinskih velikana, živeo je skromno i bio je darežljiv. Bio sam na koncertu u Melburnu, kada je spomenuo žrtve strašnog požara koji se desio u Viktoriji nedugo pre toga. Nakon tri dana su novine objavile da je kompletan prihod ($200.000) od koncerta otišao postradalima u požaru. Poslednje godine života je proveo u Los Anđelesu, sa decom. Ako vam je do hodočašća ili vas put slučajno nanese, možete videti njegovu kuću u rodnom Montrealu, pored parka na Trgu Portugal, a na ostrvu Hydra (Grci izgovaraju Idra) je čuvena kuća u kojoj je šezdesetih proveo deset godina sa norvežankom Merien i njenim sinom. Ona je umrla nekoliko meseci pre njega i u poruci/ saučešću njenoj porodici Koen je obećao da će se uskoro ponovo sresti.

          Svaki pravi džentlmen ispuni obećanje.

 

Živeli svi koji su nam oprostili,

kao i svi oni koji nisu marili